Златибор је планина и парк природе[1] у Србији која се простире на површини од око 1.000 km², дугачка је 55 km, а широка и до 20 km.

Пружа се правцем сјеверозапад-југоисток. Највиши врх је Торник (1.496 m). Златибор се простире између 43° 31' N и 43° 51' N, и између 19° 28' E и 19° 56' E. Познато је љетовалиште и зимовалиште, као и климатско љечилиште. Златибор се налази на сјевером дијелу области Стари Влах, граничне области између Рашке, Херцеговине и Полимља. Обухвата предјеле три општине Републике Србије: Чајетину и један део општине Ужице (Креманска област) северни Златибор и један мањи део општине Нове Вароши (Муртеничка област) јужни Златибор. Административни центар Златибора је варошица Чајетина.

Јужна и источна граница Златибора су ријеке Увац и Велики Рзав. На западу се Златибор граничи са Босном и Херцеговином, селима Мокром Гором, Семегњевом и Јабланицом. Златибор је одувијек имао велики погранични значај. На брду Цигли код Јабланице и данас се распознаје граница Србије са двјема царевинама — Аустроугарском и Турском.

Златибор се налази на пола пута од Београда до црногорског и дубровачког приморја. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и пруга Београд-Бар. Најближи већи град је Ужице.

 

Географски подаци

Поглед са Торника

Златибор је таласаста висораван и припада Динарским планинама. Просјечна надморска висина је око 1000 m, а највиши врхови су Торник (1496 m), Бријач (1440 m), Чигота (1422 m), Чукер (1359 m), Коњодер (1337 m), Љуљаш (1269 m), Вијогор (1281 m), Кобиља глава (1176 m), Градина (1149 m), Јелова гора (1147 m), Груда (1140 m), Црни врх (1177 m) и др. Највећи врхови се налазе на јужном дијелу Златибора, док се надморска висина све више смањује идући ка сјеверу.

Веће заравњене површине без неких виших узвишења се на Златибору зову пољима. Највећа поља су Бранешко поље код села Бранежаца и Шљивовице, Марково у Мокрој Гори, Расничко у Драглици и Сјенишко у Сјеништима и Рожањско у Рожанству.

Златиборска брда су већином купастог облика, протежу се гребенасто и веома стрмо падају до ријека и потока, одакле се опет дижу, правећи тијесне клисуре.

 

Клима

Златибор има субалпску климу. Средња годишња температура на Златибору износи око 7,5 °C. Најхладнији мјесец је јануар, са просјечном температуром од око –2,5 °C, а најтоплији је август, са око 15 °C. Просјечна дневна температура на Златибору износи око 18 °C. Просјечни број сунчаних сати годишње је око 2000.

Падавине на Златибору варирају од мјеста до мјеста. Просјечна годишња висина падавина на Златибору је око 880 mm, у Љубишу око 990 mm, а у Чајетини око 940 mm, док југоисточни предјели имају нешто више од 1.000 mm. Највише падавина се излучује у мају и октобру, док је најсувљи мјесец март. Кише падају преко цијеле године, град у топлијим периодима (од маја до септембра), а снијег пада од октобра до маја и задржава се у просјеку око сто дана, али се често догађа да падне и изван овог периода. Љетње падавине су у облику јаких пљускова пропраћених грмљавином и изазивају ерозију.

Магле су ријетке, посебно на централном дијелу Златибора, а и кад се појаве, брзо се губе, јер нема већих котлина у којима би се задржале. Међутим, често се догађа да се облаци спусте и захвате планинске врхове више од 1000 m. Влажност ваздуха има, у просјеку, највећу вриједност у 7, а најмању у 14 часова, и никад није мања од 75%.

Најчешћи и најбржи вјетрови на Златибору су они који долазе са југозапада и сјевероистока. Најчешћи и најјачи у току цијеле године је сјевероисточни вјетар, посебно у периоду од октобра до маја. Он у свим годишњим добима снижава температуру ваздуха. Југозападни и јужни вјетрови се обично јављају од јесени до прољећа и доносе релативно топле ваздушне масе, тако да зими ублажују хладноћу, а љети повећавају температуру ваздуха. Златиборска клима је повољна за лијечење бронхијалне астме и других алергијских обољења.

 

Туризам

Ваздушна Бања Златибор 1937. године.

Златибор се налази у самом „средишту“ Србије. Растојање од ове планине до Београда је 230 km, до Новог Сада 300 km - баш колико и до Јадранског мора. Преко Златибора води магистрала од Београда ка приморју, директне аутобуске линије су успостављене са Новим Садом, Београдом, Нишом, Јагодином и другим градовима. Преко Златибора, а дијелом и кроз његов масив, пролази жељезничка пруга Београд–Бар. Златибор је, прије свега, планина изузетне љепоте, пријатне климе, пространих пропланака, бујних пашњака, водом богатих планинских потока. "Ружа вјетрова“ се расцвјетава управо над Златибором. Љета су топла, а зиме благе. Кише падају релативно често, а снијега има од октобра до маја.

Планинска љепотица у југозападном дијелу Србије била је одредиште доконих и богатих још од средине седамнаестог вијека, мјесто привременог боравка оних који су, прије свега, трагали за здрављем, али и за благодјетним миром златиборских падина на којима се очи одмарају, а тијело пуни енергијом. Ипак, прави туризам се развио тек када је на Златибор дошла једна крунисана глава, краљ Србије Александар Обреновић, 1893. године.[6]

У почетку је најинтересантнија била Краљева Вода, мјесто на ком је Његово Краљевско Величанство ручало, али су се убрзо прочули и други златиборски висови: Палисад, Рибница, Око. А онда је, 1905. године, на Златибор, по здравље, дошао још један краљ Србије, Петар I Карађорђевић. Након његовог боравка саграђени су и први велики објекти: хотел „Краљева вода“ - данашњи конгресни центар „Србија“ - вила „Чигота“ и пекара.